SNABDJEVAČI VITAMINIMA

SNABDEVAČI VITAMINIMA

Svi ovi dolje članci su preneseni iz knjige "Stimulatori života" od Alekseja Sinjakova
u izdanju Draganić iz Beograda, 2001.
Prenio: Lakky, 02.02.2014.
Kontakt mail: lakky63@gmail.com

Opaska!
Članci su na srpskom jeziku!

Tokom hiljada godina između okolne sredine i ljudskog organizma uspostavljena je životvorna i neprekidna uzajamna veza. Svi dobro znamo koliko su nam potrebni sunce, vazduh i voda. Ipak, za nas ništa manje nije važna i stalna veza sa biljkama. One služe i kao hrana (iz njih izgrađujemo svoje telo) i kao lek.

Međutim, savremeni čovek se sve više udaljava od prirode, sve manje se hrani i leči raznovrsnim biljkama. Usled toga potkrada samog sebe, pošto se u nekultivisanim biljkama nalaze najvrednije supstance kao što su vitamini, mikroelementi, fitoncidi, celuloza i druge.

Mnogi od nas su, nažalost, u tom pogledu neobrazovani. O tome jasno svedoče situacije kada se čovek nađe u neprohodnoj šumi, bez namirnica. Prinuđen je da strašno gladuje, traži hranu i ne nalazi je, prolazeći pored nje.

Ko od nas nije primetio da u proleće i početkom leta oseća potrebu za mladim povrćem i voćem, a njega još nema... Ali tada se može naći jaglac, maslačak, kopriva i druge vitaminske biljke koje će uneti promene u naš svakodnevni obrok i obogatiti ga onim što mu je neophodno.

Kako je najbolje koristiti te biljke? Naravno, u svežem stanju, na primer u salatama. Ukoliko postoje mogućnosti koristite tek ubrano rastinje. Pri dužem čuvanju ono u znatnoj meri gubi svoja korisna svojstva. Nastojte da ne čuvate biljke i lisnato povrće (kiselicu, spanać i dr.) duže od jednog dana. U opštem slučaju, rokovi čuvanja zelenih biljaka ne treba da predu 2-3 dana (sadržaj vitamina C se u peršunu, zelenom luku i mirođiji, na primer, već nakon 24 časa smanjuje za 40 %).

Događa se da ljudi pitaju: „Zašto se jedne biljke nazivaju prehrambenim, a druge lekovitim?"

Lekovite biljke su u većoj ili manjoj meri toksične. Ipak, među njima ima i onih koje su praktično neškodljive a imaju prilično dobar ukus. One spadaju i u prehrambene i u lekovite. To su, na primer, jaglac, maslačak, kopriva i druge.

Bez obzira na malu toksičnost ove biljke ne treba mesecima nekontrolisano koristiti. U maju, recimo, kada je sezona jaglaca, možete ga 2-3 nedelje dodavati u salate, a zatim preći na maslačak. Sa koprivom takođe treba biti oprezan, pošto poseduje izraženu sposobnost zaustavljanja krvi.

Istraživanja koja je sproveo Institut za ishranu Akademije medicinskih nauka govore da čak u leto i jesen, u jeku sezone povrća i voća, mnogi ljudi ne ispunjavaju norme vitamina C. Ipak, naš organizam posebno trpi nedostatak vitamina i drugih aktivnih supstanci koje se nalaze u biljkama u rano proleće. Ako ne želite da vam se to divno godišnje doba pokvari lošim subjektivnim stanjem, pojačanim zamaranjem, prehladama ili pogoršanjem hroničnih oboljenja - pobrinite se da u vašem dnevnom obroku bude svežeg vitaminskog rastinja, pošto se upravo hipovitaminozom, nedostatkom mikroelemenata i drugih biološki aktivnih supstanci tumači prolećni umor i slabost.

Avitaminoze se danas retko sreću, dok je latentni nedostatak vitamina čest uzročnik mnogih akutnih i hroničnih oboljenja (npr. ateroskleroze), poremećaja imunog sistema. Od nedostatka vitamina posebno treba da se čuvaju ljudi sa hroničnim oboljenjima probavnog trakta, pošto su kod njih poremećeni procesi resorpcije hranjivih materija i vitamina. Sem toga, menja se i sastav mikroflore creva, usled čega trpi bakterijska sinteza vitamina grupe B. Podsetimo da potrebe za vitaminima rastu kod velikih fizičkih napora, oboljenja, trudnoće, dojenja, u klimakterijumu, kod nervno-emocionalnih napora itd.

Posebno je mnogo vitamina potrebno dečjem organizmu. Deca su osetljivija od odraslih na sezonsko variranje sadržaja vitamina u hrani. Njihov nedostatak u proleće razlog je čestih poboljevanja.

Napomenuću da su povrće, voće i nekultivisane biljke izvor ne samo vitamina i mineralnih soli već i prehrambenih vlakana koja su neophodna za normalno funkcionisanje probavnog trakta.

Gruba prehrambena vlakna su ostaci biljne hrane koji su prošli kroz želudac i creva i nisu podlegli delovanju sone kiseline i fermenata. To su npr. pektini, celuloza i lignin. Po svojoj hemijskoj prirodi predstavljaju kompleks polisaharida.

Prehrambena vlakna povoljno utiču na peristaltiku creva, na procese resorpcije hrane i aktivnost crevnih bakterija. Izvanredno je važno da pri prolasku kroz digestivni trakt ona apsorbuju toksične supstance koje se stvaraju u procesu varenja hrane kao i višak holesterola i uklanjaju ih iz organizma. Zahvaljujući tome bitno se olakšava detoksikaciona aktivnost jetre i bubrega i smanjuje rizik od nastanka kardiovaskularnih oboljenja, posebno najrasprostranjenije i preteće ishemične bolesti srca.
Specijalna istraživanja pokazuju da 1-2 pojedene jabuke snižavaju nivo holesterola za 10 mg (jabuke takođe imaju sposobnost eliminacije iz organizma jona teških metala kao i radioaktivnih elemenata). Pretpostavlja se da prehrambena vlakna apsorbuju i uklanjaju iz organizma i kancerogene supstance, što je veoma važno za prevenciju raka debelog creva. U cilju uklanjanja štetnih proizvoda metabolizma i holesterola svakako da je efikasnije koristiti sintetičke sorbente nego ih uzimati u preventivne svrhe, kada je potrebna njihova dugotrajna primena.

Prehrambena vlakna imaju prednost, pošto su prirodnija i prihvatljivija za organizam. Eto zašto je potrebno svoj jelovnik koncipirati tako da u njemu bude dovoljno proizvoda koji sadrže veliku količinu prehrambenih vlakana (pre svega povrća, voća i nekultivisanih jestivih biljaka). Oni će nam obezbediti kompleks neophodnih hranljivih supstanci, pomoći da izbegnemo mnoge bolesti, normalizujemo telesnu masu, da očuvamo i ojačamo zdravlje.

Treba ukazati na još jedan značajan faktor koji svedoči o neophodnosti šireg uključenja biljaka u dnevni obrok. Stvar je u tome što se tokom evolucije organizam čoveka prilagodio niskokaloričnoj hrani, dok se njen višak pokazao škodljiv.

Biljke pomažu da se brže zasitimo, ne opterećujući organizam viškom kalorija. Sve te kvalitete biljne hrane ponekad potcenjujemo, baš kao i značaj zahteva da se u jelovniku nalaze raznovrsni proizvodi koji dopunjuju jedan drugog i međusobno se obogaćuju.
Razmotrimo sada najvrednije nekultivisane i kulturne vitaminske biljke, voće i povrće, koje smo radi preglednosti poredali po azbučnom redu.

VIŠNJA
- spada u familiju ruža.
Njeni plodovi sadrže šećer, pektin, organske kiseline (u osnovi jabučnu i limunsku) taninske materije, vitamine C, B i PP, karotin, folnu kiselinu, mineralne supstance: kalijum, gvožđe, magnezijum i naročito mnogo bakra, antikoagulanse (imaju pozitivan uticaj kod tromboflebita) i dr. Sve to višnju čini veoma vrednim dijetetskim proizvodom.
Primenjuje se u sirovom, sušenom i konzervisanom stanju. Poboljšava apetit, ima antiseptička svojstva, olaksava iskašljavanje (koristi se kod oboljenja gornjih disajnih puteva).

Od višnje se može načiniti sok (mada su sveža zrna bogatija kompleksom bioloski važnih jedinjenja) i napici.
Navodimo recept jednog od njih koji se zove „Višenjka": sok od višnje zajedno sa njenim mesom -50 g, ohlađeno mleko - 80 g i šećerni sirup - 20 g.

Sok od višnje dodaje se tečnim lekovima radi poboljšanja ukusa, a listovi se primenjuju kod kiseljenja i mariniranja povrća.

U narodnoj medicini se kao diuretično sredstvo koristi ekstrakt višnjevih peteljki. Za njegovo pripremanje uzima se kafena kašičica suvih, usitnjenih peteljki, preliva čašom vode, kuva 15 minuta, ostavi da stoji i zatim cedi. Uzima se po jedna velika kašika ekstrakta 3-4 puta dnevno kod pojave otoka.

DINJA.
- Poznato je više vrsta dinja koje se razlikuju po veličini, aromi i ukusu, a takođe po hemijskom sastavu ploda. Od mnogobrojnih vrsta najrasprostranjenija je obična ili stona dinja. Njeni plodovi sadrže šećer (15-18 %), celulozu, vitamine C, P i PP, provitamin A, folnu kiselinu, pektine, mineralne soli (naročito mnogo gvožđa), eterična ulja i druge supstance korisne za organizam.
Neke vrste dinja daju sitne plodove (mase do 1 kg), a druge džinovske, koji dostižu dužinu od 50-60 cm, a masu od 20 kg i više.
Dinje se mogu sušiti na vazduhu ili veštački, od njih se pravi med, pekmez, slatko, kompot, voćna pena (kolači) i ušećereno voće.

Za pripremanje slatka može se koristiti sledeći recept: zrela dinja, očišćena od semenki i kore iseče se na komadiće i u emajliranoj šerpi preliva stonim sirćetom tako da je jedva pokrije, poklopi i ostavi da stoji 2 dana. Zatim se dinja prebaci u cediljku (ili sito) i pusti da se sirće ocedi, pa se kuva u šećernom sirupu.

Na 1 kg očišćene dinje uzima se 2 kg kristal šećera i 2,5 čaša vode. Kada dinja postane meka vadi se i stavlja u čiste staklene tegle, a sirup nastavi da kuva sve dok se ne zgusne. Zatim se njime zalivaju komadići dinje složeni u tegle.
Nakon hlađenja tegle se zatvaraju.

Kao dijetetski proizvod dinja je korisna i starijim ljudima (npr. kod anemije i ateroskleroze) i deci (naročito slaboj i iscrpljenoj).
U narodnoj medicini sok od dinje odavno se primenjuje kod hroničnog kašlja, oboljenja grla i kao sredstvo protiv glista. Pije se po jedna čaša 2-3 puta dnevno.

Vodeni ekstrakt i alkoholna tinktura semena kilikijske dinje takođe su priznata sredstva protiv glista (seme dinje bezopasno je za čoveka). Vodeni ekstrakt semena ima diuretska svojstva.

U narodu je odavno primećeno da dinja djeluje umirujuće. Ekstrakt mesa dinje koristi se kao kozmetičko sredstvo za spoljnu upotrebu kod bubuljica, za uklanjanje sunčanih pega i pigmentnih mrija (još u starom Egiptu pripremali su meleme od sjemena dinje koje su koristili za ubrzanje sazrevanja čireva). Meso dinje koristi se za kozmetičke maske: posle umivanja toplom vodom, na lice se nanese retka kaša od mesa dinje koja se posle 12-15 minuta spira, koža lica briše peškirom i maže hranljivom kremom.

DRAGOLJUB VELIKI.
- U narodu se za lečenje koriste cvetovi, lišće i plodovi dragoljuba, kao sredstvo protiv skorbuta i kamenaca u mokraćnom mehuru. Ekstrakt cvetova sa medom primenjuje se za ispiranje usta dece sa obolelom sluzokožom.
Cvetovi dragoljuba se u narodnoj medicini takođe koriste kod oboljenja srca i hipertenzije. Od lišća i cvetova priprema se ekstrakt u odnosu 1:10.
Piju se 2-3 velike kašike 3-4 puta dnevno.

Poslednjih godina naučna medicina takode je počela da pokazuje interesovanje za ovu biljku. Tako su izučavane četiri frakcije eteričnog ulja dragoljuba. Kako ukazuje profesor A. D. Turova, otkriveno je da jedna od tih frakcija - tropeolin pojačava kontrakciju srca i poboljšava optok krvi kroz koronarne arterije.

Tropeolin su koristili za lečenje bolesnika sa hroničnom koronarnom insuficijencijom uslovljenom aterosklerozom. Došlo je do proređenja napada stenokardija i do poboljšanja subjektivnog stanja. Ipak, medicinski efekti dragoljuba još nisu dovoljno ispitani. Moguće je da će se u bližoj budućnosti od njega dobijati veoma efikasni farmaceutski preparati.
Ekstrakt iz lišća i cvetova dragoljuba sa uspehom se primenjuje za lečenje mokraćnih kamenaca.

JEČAM
- koriste se plodovi (zrnevlje) koje se sakuplja u julu-avgustu. Zrela zrna sadrže 64-76 % ugljenih hidrata, 10-16 % belančevina, 2-5 % masti, 5,5-9,5 % celuloze, vitamina grupe B kao i D, A, E i različite fermente.

Ječam se od pamtiveka primenjuje u narodnoj medicini mnogih zemalja. Sluzavi ekstrakti zrna, ječmene prekrupe i geršle, a takode ječmenog brašna krupnog mliva imaju ublažavajuće i oblažuće delovanje, te doprinose smanjenju bolnih nadražaja sluzokože želuca, creva i drugih unutrašnjih organa, poboljšavaju stanje kože, imaju okrepljujuće i tonizirajuće delovanje (naročito posle preležanih bolesti). Koriste se kod prehlade i želudačno-crevnih oboljenja, a primenjeni spolja za lečenje niza kožnih bolesti.

Ječmene kaše i supe preporučuju se osobama sa povećanom telesnom masom. Istraživanja su pokazala da one sadrže mnogo celuloze koja stvara osećaj sitosti a gotovo se ne usvaja u organizmu. Osim toga, celuloza stimuliše prolazak hrane kroz creva, apsorbuje višak holesterola i štetne proizvode metabolizma i doprinosi njihovom uklanjanju.

Veoma je korisno uključenje ječma u dijetu kod nekih kožnih oboljenja kao što su piodermija, ekcemi, psorijaza i dr. Stvar je u tome što se u ječmu nalaze vitamini A, E i D, i to u optimalnim odnosima i u obliku koji se lako usvaja. Kada dospeju u organizam ovi vitamini normalizuju metaboličke procese i time doprinose poboljšanju stanja osoba sa kožnim oboljenjima.

Ekstrakt ječmenog brašna koristi se za prihranjivanje odojčadi, a takode kao dodatak neobranom kravljem mleku koje se primenjuje u ishrani odojčadi koja se veštački hrane.

Za pripremanje ekstrakta ječma uzima se jedna kafena kašičica prekrupe, preliva čašom prokuvane vode i stavlja na slabu vatru sve dok se ne raskuva, a zatim hladi i cedi. Pri hranjenju deteta od 1-2 meseca, na primer, na jedan deo neobranog mleka uzimaju se tri dela ekstrakta ječma.

Može se pripremiti i sluz iz celih zrna: uzima se 50 g zrna ječma na 500 ml prokuvane vode, ostavi da stoji 4-6 časova, a zatim kuva 10-12 minuta, cedi i pije po 1/4 čaše 3-4 puta dnevno kod probavnih smetnji i sklonosti ka prolivima.

Za pripremanje kupke uzima se 1,5 kg ječmenog slada, preliva u kofi sa 3 litre uzavrele vode, ostavi da stoji od pola do jednog časa, a dobijeni ekstrakt cedi i sipa u kadu.

KIM.
- Za lečenje se koriste plodovi. Biljke se seku (kose) po meri sazrevanja plodova (kada plodovi prvih štitova postanu tamnosmeđi, dok su ostali još zeleni), ali kada stabljike potamne. Preporučuje se obavljanje kosidbe ujutro ili uveče (pošto se seme manje rasipa). Biljke se vezuju u snopove i suše u hladu pod strehom, na mansardi i sl., s tim što se ispod njih stavlja tkanina. Temperatura ne treba da prede 30 do 35 °C (pri sušenju seme dozreva). Osušeni snopovi se ovrše, a seme prosejava kako bi se odvojilo od otpadaka. U zatvorenoj ambalaži može se čuvati do 3 godine.
Plodovi kima sadrže 4-7 % jako mirisnog eteričnog ulja, 14-22 % biljnog ulja, belančevine, šećer, taninske materije, flavonoide i dr.

Kim se koristi za otvaranje apetita, kao sredstvo za stimulaciju sekrecije probavnih žlezda i varenje. Također služi kao antiseptičko, anestetičko i sredstvo za ublažavanje spazama creva, mokraćnih kanala, materice i drugih organa sa glatkom muskulaturom, a također kao diuretik.

Kim se prepisuje kod atonije želuca i creva (kao tonizirajuće sredstvo koje ih pobuđuje na rad), kod nagomilavanja gasova u crevima, dispepsije (poremećaja varenja), zapaljenja tankog i debelog creva (enteritisa, kolitisa), za pojačanje lučenja žuči i aktivnosti probavnih žlezda, smanjenje procesa vrenja i truljenja u crevima (naročito kod dece i starijih osoba), kod poremećaja funkcije žučnih kanala i pankreasa.
Kim takođe pomaže sekreciji sluzi i vode kod bronhitisa i drugih upala organa za disanje. Prepisuje se za pojačanje lučenja mleka dojilja, kod glavobolja, kao sredstvo za iskašljavanje i blagi laksativ.

Plodovi kima češće se primenjuju u kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama (kamilicom, koprom, nanom, korenom valerijane i dr.).

Eterično ulje kima, rastvoreno u maslinovom, suncokretovom ili nekom drugom ulju u razmeri 2:100 upotrebljava se za masiranje grudi kod prehlade i za utrljavanje protiv kožnih parazita.

Za otvaranje apetita uzima se kim u prahu (na vrh noža) jedan sat pre jela. U tom cilju efikasnije je korištenje dobro sažvakanih suvih plodova u količini od 3-5 g dnevno (njima se može začiniti jelo). Ako se posjeduje eterično ulje kima uzimaju se 2-4 kapi na kocki šećera, 3 puta dnevno.

Dosta često se od plodova kima pravi ekstrakt: uzmu se dve velike kašike plodova (20 g), prelivaju u emajliranoj posudi sa 0,5 1 vrele, prokuvane vode i zagrevaju na ključalom vodenom kupatilu 12-15 minuta. Ekstrakt se ostavi da stoji 1 sat, cedi i pije po 1/3-1/2 čaše, 2-3 puta dnevno posle jela.

Plodovi kima ulaze u sastav sredstava za povećanje apetita, čišćenje, eliminaciju gasova, lečenje želuca i umirenje.

Eterično ulje kima koristi se za aromatizaciju medicinskih preparata.
Kim ima siroku primenu kao začin, samljeven ili u zrnu. Usitnjeni kim češće se dodaje u jela koja se termički ne obraduju (salate, sirevi, paštete itd.). U prirodnom obliku stavlja se u sveži i kiseli kupus, salate, supe, kobasice, u sve vrste masnog (naročito ovčijeg) mesa (olakšava varenje masnih jela), u ribu, boršč i mladi sir. Također se upotrebljava za pripremanje različitih proizvoda od testa, a dodaje se i crnom hlebu.
U hranu se ne stavljaju samo plodovi, već i ostali delovi kima. Tako se listovi i mladi izdanci koriste za pripremanje salata i kao začin u supama i masnim jelima, a od korena se spravljaju začinjeni prilozi.

KOMORAČ (DIVLJA MIROĐIJA)
- najbliži srodnik mirodije. Plodovi sadrže 3-6 % eteričnog ulja, vitamine i mikroelemente. Hemijski sastav lišća i plodova sličan je baštenskoj mirođiji, mada je komorač bogatiji eteričnim uljima.

Komorač se primenjuje za olakšavanje varenja, eliminaciju gasova i iskašljavanje. Njegovi plodovi imaju antibakterijsko, antiflamatorno i antispazmičko dejstvo, te se mnogo primenjuju kod poremećaja peristaltike creva, spazmičkog kolitisa, meteorizma, kao i kod oboljenja želuca i pojave bubrežnih kamenaca. Naročito često prepisuje se deci (u vidu komoračeve vode).

Ekstrakt plodova komorača priprema se na sledeći način: jedna velika kašika plodova se usitni, prelije sa 0,5 1 ključale vode i ostavi da stoji 1-2 časa. Uzima se pola čaše 15 minuta pre jela, 4-5 puta dnevno.



MIROĐIJA.
- U zelenim listovima i stabljikama ove biljke nalaze se vitamini C, B1, B2 P, PP i E; karotin, mikroelementi (ima dosta kalijuma, kalcijuma, fosfora i gvožda). Svi delovi biljke sadrže eterično ulje (naročito mnogo ima ga u semenu) i imaju specifičan miris. Napomenimo da se eterična ulja razmatraju kao prirodni koncentrati fitoncida (antibiotika biljnog porekla).

Specijalnim istraživanjima dokazani su dosta široki farmakološki efekti mirođije - otklanja spazme želuca i creva, zaustavlja fermentacione i truležne procese u crevima i obrazovanje gasova. Mirođija također otklanja spazme krvnih sudova, snižava arterijski pritisak u očima, deluje kao diuretik i sredstvo za iskašljavanje.

U domaćinstvu mirođija se obično koristi kao začin. U narodnoj medicini ekstrakt semena odavno se primenjuje za poboljšanje apetita, varenje, umirenje, iskašljavanje, eliminaciju gasova, kao i za pojačanje laktacije dojilja.

Prikupljeni su i obimni podaci o uspešnoj primeni ekstrakta mirodije kod ateroskleroze (posebno krvnih sudova u mozgu praćene glavoboljama), početnog stadijuma hipertenzije, pijelonefritisa, cistitisa i bubrežnih kamenaca.
Iz semena mirođije dobija se preparat anetin koji se koristi kod hronične koronarne insuficijencije i spazama organa trbušne duplje.

Kako pripremiti vodeni ekstrakt mirođije? Uzeti veliku kašiku usitnjenog semena, preliti ga sa 0,5 1 ključale vode i ostaviti da stoji 15-20 minuta. Piti po pola čaše 15-20 minuta pre jela, 3-5 puta dnevno. Posle nedelju dana načiniti pauzu od 3-4 dana.

KRASTAVAC
- za lečenje se koriste plodovi, sok, kora, seme i cvetići.
Rašireno je mišljenje daje krastavac jednaod najnekorisnijih vrsta povrća, pošto sadrži veoma mnogo vode a malo hranljivih materija i vitamina. I stvarno, po količini vode krastavci prevazilaze drugo povrće. Srednje zreli plodovi sadrže oko 97 % vode, celuloze, nešto šećera, belančevina i vitamina. U njima je relativno malo i mineralnih soli. Ipak, kako se pokazalo, soli se nalaze u takvom odnosu koji uslovljava značajnu baznost plodova.

Pri korišćenju krastavaca mokraćna kiselina prelazi u rastvorljiv oblik i izlučuje se iz organizma (kao što je poznato, njen višak može da bude uzročnik nastajanja bubrežnih kamenaca). U krastavcima je mnogo soli kalijuma koje imaju veliki značaj za normalno funkcionisanje srca i bubrega, a omogućuju i uklanjanje viška tečnosti i kuhinjske soli iz organizma.
Krastavci stimulišu sekreciju probavnih žlezda, pojačavaju lučenje žuči i tako doprinose boljem usvajanju belančevina, masti i drugih neophodnih hranljivih materija.
Zahvaljujući niskoj kaloričnosti (100 g krastavaca daje svega 420-630 kJ) mnogo se koriste u dijetama za mršavljenje gojaznih bolesnika.

Primena krastavaca u medicini poznata je već odavno, još od vremena velikog lekara starog veka - Hipokrata. Aromatični i ukusni, nabijeni sunčevom toplotom, plodovi su veoma korisni i zdravim ljudima i bolesnicima, naročito onima koji pate od oboljenja bubrega, jetre, srca, organa za disanje, imaju višak kilograma, skloni su nadimanju i zatvorima.

Osobe sa zapaljenjem želuca i creva takođe mogu uključiti krastavce u dnevni obrok, ali samo u periodima kada nema pogoršanja bolesti. Njima se preporučuje korišćenje mladih krastavaca, očišćenih od kore (pošto sadrže manje celuloze).

Krastavci i njihov sok uživaju glas veoma efikasnog sredstva protiv upornog kašlja i oboljenja organa za disanje, a olakšavaju i stanje tuberkuloznih bolesnika. Krastavci umirujuće deluju na nervni sistem, smiruju upalne procese i ublažavaju bolove. Stoga ne čudi što se i danas, u eri hemoterapije, oni smatraju efikasnim lekom.

Ekstrakt starijih krastavaca i izdanaka koristi se kod oboljenja jetre, ekstrakt cvetića -kod malarije, a semena - kod groznice, oboljenja organa za disanje i bubrežnih kolika.
Usitnjeni u prah suvi plodovi (bez semena) primenjuju se kao prašak zaposipanje kod kožnih oboljenja, tumora i opekotina.

Široka primena soka krastavaca ili vodenog ekstrakta zelene kore (u kojoj je koncentrisan veliki deo korisnih supstanci) za ispiranje i pravljenje obloga protiv bubuljica, sunčevih pega, mladeža itd. svima je dobro poznata. Sok od krastavaca ulazi u sastav mnogih kozmetičkih krema i losiona. Deluje osvežavajuće, tonizirajuće i beli kožu lica.
Sok se pije 2-3 puta dnevno po 1/4 čaše (može se zasladiti šećerom ili medom).
Za pripremanje vode od krastavaca uzimaju se 4 velike kašike svežih plodova samlevenih sa korom, prelivaju sa 0,5 1 ključale vode i ostave da stoje 4-6 časova. Zatim se to cedi i koristi za obloge i ispiranje.

U kozmetičke svrhe može se pripremiti i puder od krastavaca: sveži sok se mješa sa isitnjenim semenom i pirinčanim brašnom. Dobijena smjesa se suši na suncu i melje. Na lice se nanosi pred spavanje.

KRUŠKA
spada u porodicu ruža. U Rusiji uspeva više od 30 vrsta ovog drveta. Plodovi sadrže šećer, organske kiseline, pektine, taninske materije, malo vitamina, minerale i fitoncide. Te sočne, slatke i blago opore plodove sa zadovoljstvom jedemo svi. Ali, da li svi znaju da su one ne samo ukusan i vredan dijetetski proizvod već da imaju i različita lekovita svojstva. Svaka žena sa detetom treba da u kući ima kruške (nije obavezno sveže, dobre su i sušene), pošto sadrže značajan procenat taninskih materija i predstavljaju izvrsno sredstvo za zatvaranje. Da li je to sve?

Kruške imaju izraženo antimikrobno dejstvo zahvaljujući antibiotiku arbutinu koji se u njima nalazi, kao i velikoj količini organskih kiselina koje zakiseljavaju prehrambenu kašicu i stvaraju nepovoljnu sredinu za razvoj patogenih bakterija. To se ispoljava ne samo u odnosu na mikrofloru creva već i na bakterije koje izazivaju zapaljenje bubrega i mokraćnih puteva. Znači, sveže kruške, kompoti, slatka itd. su izvrsna dijetetska i preventivna sredstva koja omogućuju normalnu probavu i sprečavaju razvoj patogene mikroflore kako u probavnom traktu tako i u mokraćnim putevima.

Zapamtite to, drage mame! Vaši mališani biće zdraviji i jači ukoliko se u njihovoj ishrani nalaze obične kruške. Napomenimo takode da one sadrže mnogo kalijumovih soli, a sem toga imaju diuretsko delovanje. Stoga je njihov ekstrakt veoma korisno uzimati kod oboljenja srca i bubrega.

U narodnoj medicini kuvane i pečene kruške primenjuju se kod jakog kašlja, gušenja i tuberkuloze pluća, a ekstrakt sušenih plodova kao diuretik i sredstvo za jačanje.
Za pripremanje ekstrakta uzima se jedna čaša samlevenih krušaka, preliva sa 0,5 1 ključale vode i kuva 15 minuta. Ostavi se da stoji i pije našte srca po pola čaše 4 puta dnevno.

KUPINA
- plodovi sadrže šećere (glukozu i fruktozu), organske kiseline (u osnovi jabučnu), pektin, taninske i aromatične materije, vitamine C, B i E, karotin i mikroelemente: kalijum, mangan i bakar, fenolna jedinjenja i dr.

Lekovita svojstva ove biljke u narodu su već odavno poznata. Tako se ekstrakt kupinovog lišća sa dosta uspeha primenjuje za lečenje ekcema, lišajeva, gnojnih i drugih oboljenja kože (njegova baktericidna svojstva potvrđena su specijalnim istraživanjima). Sem toga. ekstrakt služi kao sredstvo za znojenje i iskašljavanje kod prehlade i za umirenje pri povećanoj nervnoj napetosti. Zahvaljujući izraženoj sposobnosti zatvaranja i protivupalnom delovanju ekstrakt suvih listova prepisuje se i kod proliva.

Lišće kupine sadrži vitamine, organske kiseline, taninske i druge materije. Sakuplja se u vreme cvetanja i suši. Za pripremanje ekstrakta uzima se 25 g lišća, preliva sa 0,5 1 ključale vode i kuva 5-10 minuta. Ostavi se da stoji, cedi i pije po pola čaše 3-4 puta dnevno.

Sveži plodovi kupine služe kao vitaminsko sredstvo, za jačanje i umirenje, kao i za poboljšanje rada creva. Plodovi i kupinov čaj imaju dobar učinak kod klimakteričnih neuroza.

Koren kupine ima diuretsko delovanje i koristi se kod vodene bolesti: 15 g suvog, usitnjenog korena preliva se sa 300 g ključale vode, kuva na vodenom kupatilu 15 minuta, ostavi da stoji, cedi i pije po jedna velika kašika svaka dva sata.

U Letoniji je veoma popularan napitak od kupina „Daugava" koji se priprema na sledeći način: dve čase plodova propasiraju se kroz sito. U dobijeni pire dodaje se 1/2 čaše šećera u prahu (ili kristalu) i jedan litar hladnog, pasterizovanog mleka. Zatim se sve umuti i ohladi i napitak je gotov.

Neki ljudi su alergični na kupinu (kao i na druge vrste jagodastog voća). Simptomi se javljaju nakon 5-7 minuta, a ponekad čak i nekoliko dana kao gađenje, povraćanje, proliv i glavobolja. Mogući su osipi na koži, svrab i oticanje sluzokože (naročito je opasno oticanje grkljana, pošto može doći do gušenja).

Ako se alergijska reakcija brzo razvija, a ne postoji sumnja da je izazvana uzetim plodovima, neophodno je još pre dolaska lekara isprati želudac (popiti 3-6 čaša tople vode i pritisnuti prstima koren jezika kako bi se izazvalo povraćanje).

Uzeti dimedrol, diazolin ili neko drugo antialergijsko sredstvo. Kasnije ne treba jesti plodove koji su izazvali alergijsku reakciju (kao ni slatko, kompote, sokove i dr. koji su od njih načinjeni).

LUBENICA.
- Masa stone lubenice može da iznosi 16-20 kg, a sreću se i lubenice džinovi koje teže 40-50 kg i više. Uzgajaju se u oblastima sa suvom, vrelom klimom.
Lubenice su bile poznate Arapima još 1500 godina pre n. e. U Rusiju (u rejon Donje Volge) doneli su ih Tatari u XIII veku. Danas je to glavna kultura bostana u našoj zemlji (reč „bostan" u prevodu sa tatarskog označava baštu, dok su naziv „lubenica" (arbuz) dali Persijanci i sada ga koriste svi narodi sveta).

Meso obične lubenice sadrži lakousvojive šećere (od kojih veći deo čine fruktoza i glukoza, a manji - saharoza), pektinske materije, celulozu, vitamine B1 B2, C i PP, folnu kiselinu, karotin, mikroelemente (kalijum, magnezijum, gvožđe, natrijum, kalcijum, fosfor i dr., koji povoljno utiču na aktivnost organa hemopoeze, kardiovaskularnog sistema i žlezda sa unutrašnjim lučenjem) i alkalne supstance.
U semenu lubenice nalazi se 25-30 % biljnog ulja.

Lubenice se u ishrani koriste kako u svežem stanju tako i soljene. Sveži plodovi su prijatnog ukusa, sočni i dobro gase žeđ. U pustinjskim i suvim predelima oni omogućavaju čoveku da nadoknadi gubitak vode (u lubenici je ima 89 %).

Od lubenice se priprema pekmez, džem, žele, med i vino. Med se dobija uparavanjem soka do konzistencije meda.

Sadrži do 20 % saharoze i 40% invertnog (razloženog) šećera. Iz semena se cedi jestivo ulje. Oštećeni i nezreli plodovi služe kao stočna hrana.

Lubenice se mnogo koriste u medicini. Služe kao diuretsko sredstvo kod bubrežnih i kardiovaskularnih otoka, s tim što sok ne izaziva nadražaj bubrega i mokraćnih puteva. Alkalna jedinjenja koja se nalaze u lubenici omogućuju normalizaciju kiselobazne ravnoteže pri njenom pomeranju u kiselu stranu.

Lubenica je efikasna kod lečenja uratnih i kalcijum-oksalatnih kamenaca. Ipak, treba zapamtiti da oni mogu nastati i u alkalnoj mokraći (npr. fosfatni kamenci). U tom slučaju ne primenjuje se lečenje lubenicom.

Prisustvo velike količine fine celuloze u lubenici povoljno utiče na probavu, pojačava peristaltiku creva, ubrzava eliminaciju viška holesterola i toksičnih materija iz organizma.

Preporučuje se uključenje lubenice u dijetu kod oboljenja bubrega i mokraćnih puteva, jetre, žučne kesice, kostobolje, artritisa, ateroskleroze, hipertenzije, anemije (pošto je ona bogata gvožđem koje je neophodno za stvaranje krvi), dijabetesa (šećeri iz mesa lubenice lako se usvajaju), zatvora kao i u slučajevima kada je čovek izložen industrijskim i drugim intoksikacijama.

Kod bubrežnih kamenaca, oboljenja bubrega i mokraćnog mehura koja nisu praćena zadržavanjem vode u organizmu može se prepisati 2-2,5 kg lubenice dnevno. Ona je veoma privlačna i u različitim dijetama pošto je njeno meso niskokalorično (u 100 g oko 160 kJ) te se može upotrebljavati u velikim količinama kako bi se imitirala sitost. Sem toga, u mesu lubenice ima prilično pektina a malo celuloze. Ona poboljšava životnu aktivnost korisne crevne mikroflore.

U narodnoj medicini meso i sok lubenice uzimaju se u slučaju groznice. Od suve i sveže kore priprema se ekstrakt (1:10) koji se pije po pola čaše 3-4 puta dnevno kao diuretsko sredstvo. Takode pomaže kod zapaljenja creva (naročito u dece).
Istucano seme lubenice rastrljano u hladnoj vodi u odnosu 1:10 (tzv. mleko lubenice) u narodu se koristi za suzbijanje groznice i protiv glista. Seme rastrto sa mlekom primenjuje se kod krvarenja iz materice i kao sredstvo za zaustavljanje krvi.
Usoljena lubenica je veoma traženi delikates. Iznosi se kao prilog uz meso i ribu. Za soljenje su bolje sitnije, poluzrele lubenice (trule i oštećene se ne mogu soliti). Treba ih dobro oprati 1 na nekoliko mesta izbušiti na dubinu od 3 cm. Zatim se stavljaju u bure sa pripremljenim rasolom (na vedro hladne vode dodaje se 400 g kuhinjske soli i 1,2 kg šećera. Ako se rasol spravlja bez šećera na vedro vode dolazi 700-800 g soli). Tečnost treba da pokriva lubenice. Odozgo se stavlja čista krpa, kotur i teret. Posle tri dana bure se otkotrlja na hladno mesto a za tri nedelje lubenice su pripremljene za upotrebu.

Za spravljanje ušećerene kore poželjno je koristiti lubenice sa debljom korom. Kako se to radi? Odvojite koru od mesa, isjecite je na sitne kocke i stavite u ključali šećerni sirup (na 1 kg kora dolazi 1,5 kg šećera i 4 čaše vode), kuvajte 7-10 minuta. Zatim skinite šerpu sa vatre i ostavite je da stoji 8-10 časova. Ponovo kuvajte 7-10 minuta i ponovo ostavite da stoji. To se ponavlja 4 puta, sve dok kore ne postanu prozračne.

Kod poslednjeg kuvanja dodajte u sirup kafenu kašičicu limunske kiseline i na vrh noža vanilin šećera. Nakon stajanja prebacite vrele kore na cediljku i pustite da sirup oteče. Zatim ih pospite kristal šećerom, promešajte i otresite kako bi se odvojio višak šećera. Prosušite kandirano voće u mlakoj rerni.

Med od lubenice je izvrsna poslastica. Da bi se pripremio oprane lubenice se sjeku na četiri dela nad tavom, kašikom se odvaja meso, a zatim gnječenjem sok cedi kroz salvetu. Tada se uz stalno mešanje zagreva do ključanja i cijedi kroz četvoroslojnu gazu. Ponovo se kuva, sve dok ne dobijemo gust, smedi med.

MALINA.
- Lekovita svojstva maline svima su dobro poznata. Čaša njenog soka snižava temperaturu kod bolesti, daje snagu, smiruje i poboljšava san. Redovno korištenje soka povećava otpornost organizma prema prehladama, gripu i mnogim drugim oboljenjima. Malina spada u one lekovite biljke koje se mogu uzimati bez recepta.
Za lečenje se koriste sočni i aromatični plodovi kao i cvetovi i listovi (lekovitija je divlja malina).
U plodovima maline nađene su organske kiseline, šećeri, taninske materije, vitamin C (u lišću ga ima mnogo više!), PP, vrlo mala količina vitamina grupe B, karotin, pektini, mineralne soli, supstance protiv skleroze i mnoge druge.

Od plodova maline spravljaju se sirupi, sokovi i slatko. Plodovi se koriste u sirovom i sušenom stanju za punjenje piroga. Sakupljaju se pri suvom vremenu, u periodu pune zrelosti. Mogu se sušiti na suncu, rasporedeni u tankom sloju (noću ih treba premestiti u zatvorenu prostoriju), ili u susnici na temperaturi od 30 do 35 °C, uz prethodno prosušivanje na suncu tokom jednog dana.

Cvetovi, listovi i plodovi maline koriste se kao sredstvo za snižavanje temperature, protiv upala, i kao izvor vitamina kod prehlade, gripa i reumatizma. Takode se uzimaju protiv skleroze.
Listovi maline imaju izraženo zatvarajuće i protivupalno delovanje, a bogati su i vitaminom C (bobice sadrže 37 mg % askorbinske kiseline dok je u lišću ima 258 mg %). Sve to uslovljava njihova lekovita svojstva kod probavnih i drugih oboljenja, proliva i krvarenja.

Odvarak (ukuvani sok) i ekstrakt lišća primenjuju se spolja za grgoljanje kod angine, oboljenja desni i grla, za ispiranje kod ženskih bolesti i hemoroida. Od svežih, usitnjenih listova maline spravlja se melem protiv bubuljica i osipa na koži. Od suvih listova može se načiniti odvarak koji se primenjuje u vidu obloga.

Odvarak cvetova maline služi za umivanje protiv bubuljica i konjuktivitisa.

Za spravljanje odvarka uzima se 30 g suvih plodova na čašu ključale vode. Pije se po jedna čaša dva puta dnevno (noću se mogu odjednom popiti dve čaše kao sredstvo za znojenje).

Odvarak i ekstrakt lišća pripremaju se u odnosu 10,0-200,0 a odvarak cvetova 20,0-200,0.
Za spravljanje masti od svežeg lišća uzima se 1 deo njihovog soka i 4 dela maslaca ili vazelina.

Malinov sirup se koristi za poboljšanje ukusa drugih lekova i u konditorskoj industriji.

Malina sa kiselom pavlakom.
- Uzmite 500 g plodova maline, prelijte ih sa 300 g kisele pavlake i pospite kristal šećerom po želji. Servirajte rashlađeno.

Mleko sa malinovim sirupom.
- Izmešajte u mikseru 200 g mleka sa jednom velikom kašikom malinovog sirupa. Naspite u visok sud do polovine napunjen sitno izdrobljenim ledom, stavite slamčicu i servirajte napitak.
Navodimo takođe recepture nekih mešavina koje sadrže malinu a koriste se kod prehlade.

Recept br. 1 Malina, plodovi 20,0 Čubar 10,0
Dve velike kašike smjese popariti sa dve čaše ključale vode. Ostaviti 30 minuta da stoji, procediti kroz gazu i piti topli ekstrakt po pola čaše 3-4 puta dnevno kao sredstvo za znojenje i iskašljavanje.

Recept br. 2. Malina, plodovi 10,0 Lipa, cvetovi 10,0
Dve velike kašike smeše popariti sa dve čaše ključale vode, kuvati 5 minuta i procediti kroz gazu. Piti po pola čaše toplog ekstrakta 3-4 puta dnevno za sniženje temperature i protiv upala kod prehlade i gripa.

OSKORUŠA.
- Za lečenje se koriste zreli plodovi. Treba ih sakupljati posle sumrazice, kada su manje gorki i kiseli. Suše se na temperaturi od 40 do 60 °C. U zrelim plodovima nalazi se 60-200 mg % vitamina C, do 18 mg % karotina (provitamina A), a takođe
vitamini P i E, taninske materije, pektin, flavonoidi, jabučna i limunska kiselina, soli kalcijuma, kalijuma, magnezijuma itd.

Po količini karotina plodovi oskoruše nadmašuju mrkvu, a po sadržaju vitamina P (koji ojačava kapilare) zauzimaju jedno od vodećih mesta medu bobičastim kulturama (skoro 10 puta nadmašuju jabuke i narandže). To je jedna od najcenjenijih biljnih vrsta posto jača organizam i sprečava bolesti. Sadrži mnogo bioloski aktivnih jedinjenja.

Oskoruša sa crnim plodovima (aronija) je slada i ukusnija od obične. Po sastavu je slična, mada je obična oskoruša bogatija vitaminima.
Sok oskoruše sa crnim plodovima prepisuje se kod anacidnog gastritisa, u početnom stadijumu hipertenzije i kod krvarenja različitog porekla. Uzima se po 50 ml 30 minuta pre jela, 3 puta dnevno tokom 2-3 nedelje (može se uzimati i po 100 g svežih plodova pola sata pre jela, 3 puta dnevno).

Iz svežih bobica oskoruše može se cediti sok koji se pije po jednu kafenu kašičicu pre jela kod hipoacidnih gastritisa (kod povećane kiselosti želudačnog soka oskoruša je kontraindikovana). Ako se odlučite da izvučete sok pomoću šećera, plodove oskoruše treba najpre posuti njime (na 1 kg ploda - 600 g šećera), ostaviti 4-6 časova a zatim kuvati 30 minuta. Uzima se po jedna velika kašika dobijenog soka 3-4 puta dnevno, pre jela.

Od svežih plodova takođe se može načiniti ekstrakt ili slatko, a od suvih - vitaminski čaj (jednu veliku kašiku suvih bobica preliti sa dve čaše ključale vode, kuvati na pari 15 minuta, ostaviti da stoji i piti po 1/4 čaše 3 puta dnevno).

U narodnoj medicini oskoruša se uzima kod skorbuta i drugih avitaminoza. Vodeni odvarci se takode koriste kao diuretičko sredstvo, za zaustavljanje krvi, izlučivanje žuči i zatvaranje kod oboljenja mokraćnog mjehura, žučnih puteva, creva i reumatizma.
Alkoholni ekstrakt se koristi kod hemoroida.

Zahvaljujući sadržaju amigdalina oskoruša takođe povećava otpornost organizma prema hipoksiji (kiseoničnoj gladi). U poslednje vreme dobijeni su podaci koji potvrduju da amigdalin sprečava i oksidaciju lipida (kao rezultat autooksidacije intracelularnih masti nastaju otrovne supstance koje narušavaju funkcionisanje ćelije). Unutarćelijsku oksidaciju masti sprečavaju i vitamini C i E koji imaju antioksidaciona svojstva, a nalaze se u plodovima oskoruše. Zahvaljujući delovanju tih biološki aktivnih supstanci u odredenoj meri se sprečava razvoj ateroskleroze i poboljšava opšte stanje organizma.

PASJI TRN
Pasji trn je jedna od najkorisnijih biljaka - u njenim plodovima ima vitamina C do 900 mg %, karotina do 60 mg %, vitamina Bi do 0,035 mg %, B2 do 0,066 mg %, E do 145 mg %.
U plodovima se takode nalaze i vitamini B6, BC i P. Pasji trn sadrži jabučnu i vinsku kiselinu, mikroelemente, šećere (glukozu i fruktozu), taninske i druge biološki aktivne supstance.

Bobice pasjeg trna mogu se koristiti kako u svežem tako i u suvom i konzervisanom stanju. Ukusne su i zamrznute, ili još bolje, istrljane sa šećerom. Od svežih bobica spravlja se slatko, žele, kiselj (sok sa ukuvanim krompirovim brašnom), vitaminski sok i vino. Njihov odvarak se upotrebljava za lečenje oboljenja želuca.

Bobice i sok mogu se preporučiti kao polivitaminsko sredstvo. U osnovi ga treba uzimati u zimskom i prolećnom periodu, kada organizam oseća nedostatak vitamina, a takode i u vreme najvećih fizičkih i emocionalnih opterećenja. Brašno pasjeg trna koristi se za vitaminiziranje pekarskih i konditorskih proizvoda.

Iz mesa plodova pasjeg trna dobija se masno ulje koje ima crvenkasto-narandžastu boju. Predstavlja najbogatiji izvor vitamina A (sadrži do 250 mg % karotina i karotinoida) i vitamina E (160 mg %). Može se čuvati do 6 meseci u dobro zatvorenoj staklenoj posudi, na tamnom i prohladnom mestu.

Ulje pasjeg trna je izvrstan, čudesan lek. Može se primenjivati spolja i oralno: spolja u obliku zavoja i tampona kod oboljenja kože (ekcema, lupusa i sl.) i sluzokože, za lečenje slabo zaceljenih čireva, oštećenja kože od zračenja, naprslina, rana, promrzlina i opekotina, a oralno - kod oboljenja sluzokože grla, jednjaka, čira želuca i dvanaestopalačnog creva i dr. uzima se po polovina velike kašike 2-3 puta dnevno).

Ulje pasjeg trna ublažava bolove i ubrzava zaceljenje rana a prepisuje se i kod nedostatka vitamina u organizmu. Kontraindikovano je kod holecistitisa (upale žučnog mehura) i oboljenja pankreasa.

Pasji trn nalazi primenu i u kozmetici - odvarak plodova i grančica koristi se za jačanje kose (utrljava se u kožu glave), dok se od ulja izrađuju hranljive maske.

PLAVI PATLIDŽAN.
- odvajkada se koristi kao povrtarska i lekovita biljka. Na to je ukazivao još veliki lekar srednjeg veka Avicena.

Čime se odlikuje plavi patlidžan? Njegova kaloričnost je mala, a sadrži relativno malo vitamina (C, PP, vitamine grupe B i karotin koji se u organizmu pretvara u vitamin A). Međutim, u plavom patlidžanu se nalazi mnogo biljnih vlakana (celuloze, koja ulazi u sastav opni biljnih ćelija, pektina koji obrazuje međućelijske slojeve i dr.). Oni stimulišu peristaltiku creva, poboljšavaju izlučivanje žuči, stvaraju osećaj sitosti i poboljšavaju procese metabolizma.
Treba takođe napomenuti da plavi patlidžan sadrži dosta kalijuma (226 mg na 100 g). Ovaj mikroelement je izvanredno važan za normalno funkcionisanje ćelija.

Kalijum je naročito potreban ljudima sa poremećajima u radu kardiovaskularnog sistema (pojačava rad srčanog mišića, doprinosi normalizaciji metabolizma vode), a koristan je i obolelima od kostobolje. Kao što vidite, plavi patlidžan ima visoku biološku aktivnost, a sem toga dosta je i ukusan.

HREN.
- U ishrani se obično koristi koren, i to u sirovom, kuvanom, konzervisanom i suvom stanju, uglavnom kao dodatak različitim jelima. Kod konzervisanja i soljenja mogu se koristiti i listovi rena, koji su kao i koren bogati vitaminom C, a sadrže i znatne količine vitamina grupe B, karotin, mikroelemente (u osnovi kalcijum, kalijum i fosfor), eterična ulja (čiji je glavni sastojak alilno ulje slačice).

U hrenu ima mnogo fitoncida koji razorno deluju na mikroorganizme, stoga se usitnjeni koren često koristi za zaštitu prehrambenih proizvoda od kvarenja.
Hren dodan u različita jela kao začin otvara apetit, pojačava aktivnost creva i olakšava varenje (pri tome se pojačava lučenje sone kiseline u želucu). Koristi se kod lečenja gastritisa sa sniženom kiselošću. Ipak, treba zapamtiti da u većim količinama hren može izazvati zapaljenske procese u probavnom traktu povezane sa nadražajem sluzokože. Kontraindikovan je kod oboljenja bubrega i jetre.

Za otvaranje apetita preporučuje se uzimanje kafene kašičice naribanog hrena sa medom ili šećerom pre jela (može se namazati i na hleb).
U narodnoj medicini hren se koristi kao diuretsko sredstvo kod reumatizma, kostobolje i kamenaca u mokraćnom mehuru. Služi i za pojačanje rada creva, poboljšanje cirkulacije i razmene materija kao i kod različitih kožnih oboljenja.

Kod bolova u mišićima, išijasa i glavobolje primenjuje se utrljavanje kaše od hrena. Zahvaljujući lokalno nadražujućem delovanju može se koristiti umesto slačice (sveže naribana kaša se nanosi na tkaninu i prislanja uz obolelo mesto).

Vodenim ekstraktom hrena (1:10) ispiraju se zastareli gnojni čirevi i rane. Pri tome se poboljšava cirkulacija i razmena materija u koži i uništavaju mnoge vrste bakterija koje se na njoj nalaze (u hrenu ima fitoncida i belančevinaste supstance lizocima koji mu daju baktericidna svojstva).

Kod gnojnog zapaljenja srednjeg uha u ušni kanal se može nakapati sok od hrena, a kod angine grlo se ispira sokom razblaženim vodom.

Vodeni ekstrakt hrena može se koristiti i kao kozmetičko sredstvo, za čišćenje lica kod sunčevih pjega i pigmentnih mrlja.

SMOKVA.
- Njeni plodovi su u zavisnosti od sorte zeleni, žuti, crvenkasti, smeđi ili crni, a razlikuju se i po obliku - pljosnati, okrugli, izduženi ili kruškasti. Masa im je obično 30-50 g. Meki su, slatki i ukusni. Sveži plodovi sadrže do 23 % šećera (glukoze i fruktoze), pektinske materije, celulozu, organske kiseline, vitamine C, B1, B2, B6, PP, karotin, pantotensku i folnu kiselinu, kalijum (1161 mg %), fosfor (263 mg %), kalcijum (227 mg %), magnezijum (117 mg %) i gvožđe (46 mg %).
U sušenim plodovima sadržaj šećera raste do 71%, a kaloričnost im je visoka.

Kao lekovito sredstvo smokva se preporučuje kod oboljenja kardiovaskularnog sistema, tromboze (smanjuje zgrušavanje krvi), i malokrvnosti.

Takođe se primenjuje za sniženje viskoziteta sluzi, iskašljavanje i znojenje.

Smokve skuvane u mleku pomažu kod oboljenja gornjih disajnih puteva. Ekstrakt plodova i slatko olakšavaju znojenje i snižavaju temperaturu, poboljšavaju varenje i imaju blag laksativni efekat. Kaže se da je smokva korisna svim uzrastima.

Kontraindikovana je kod dijabetesa, gojaznosti i akutnih upala probavnog trakta.

Za lečenje se ne koriste samo plodovi smokvinog drveta već i lišće. U njemu su nađene smole, furokumarini, vitamini P i C i organske kiseline.

Odvarak i ekstrakt lišća koristi se protiv kašlja, bronhijalne astme i oboljenja bubrega, a sveži listovi se stavljaju na potkožne čireve (furunkule).

Odvarak lišća uzetog sa mladih grana koristi se protiv glista.

TIKVICA.
- sadrži vitamine, mikroelemente (naročito mnogo kalijuma i bakra) i celulozu, koje organizam dosta lako usvaja. Tikvice imaju veoma meka vlakna koja ne izazivaju nadražaj želuca i creva, a stimulativno deluju na funkciju creva. Sem toga, ta vlakna dobro apsorbuju toksične supstance, višak holesterola i vode i izbacuju ih iz organizma.

Tikvice su važne za sprečavanje gojaznosti. Posebno su korisne starijim ljudima pošto aktiviraju procese varenja hrane, pojačavaju motoričku i sekretornu funkciju želuca i creva, povoljno deluju na stvaranje krvi i sprečavaju razvoj ateroskleroze.
Za ishranu se preporučuju nezrele tikvice (zrele postaju tvrde i manje ukusne).

Mogu se pirjaniti, pržiti, puniti, koristiti za pripremanje uštipaka, ajvara, salate itd.
U tu svrhu se uzimaju mlade tikvice koje se dobro operu i odsecaju im se krajevi (vađenje semena i ljuštenje nije potrebno, a ako se koriste zreliji plodovi obavezno ih treba očistiti i odvojiti seme).

Salata od tikvica.
- Uzmite 200 g tikvica obrađenih na gore opisani način, naribajte ih na krupnoj trenici, dodajte naribane jabuke, sitno naseckani krastavac (mariniran ili usoljen), luk i mirodiju. Začinite sa 30 g kisele pavlake (ili majoneza) i sve dobro izmešajte.

Salata od tikvica i paradajza.
- Tikvice naribajte na krupnoj trenici, paradajz i luk isecite na tanke ko-lutiće, pomešajte sa usitnjenom mirođijom i korom od limuna, začinite majonezom ili kiselom pavlakom i posolite.
Potrebna količina namirnica: tikvice - 150 g, paradajz - 200 g, crni luk - 1 glavica, vezica mirođije, čajna kašičica naribane limunove kore, majoneza (ili kisela pavlaka) i so po ukusu.

Uštipci od tikvica.
- Očistiti tikvice, udaljiti srž, naribati na sitnoj trenici i blago iscediti. Pomešati sa brašnom, dodati žumance i ulupano belance. Od pripremljene mase peći uštipke.
Potrebna količina namirnica: na 600 g tikvica dolazi 1 jaje, 30 g pšeničnog brašna, 20 g topljenog maslaca i so po ukusu.
Od tikvica se takode priprema vegetarijanska supa i niz drugih jela.

URMA (DATULA).
- Koštunjavi plodovi urme su smeđi, crvenkasti ili žuti, loptasti ili izduženi.
Meso im je slatko, sadrži do 40 % ugljenih hidrata, preko 5 % belančevina, do 5,8 % pektinskih materija, organske kiseline, vitamine (naročito mnogo vitamina C - do 1100 mg % i P - do 100 mg %), mineralne soli i taninske materije.
Urme su naročito korisne osobama starijeg uzrasta kod kojih se primećuje sklonost ka zatvorima. Također treba napomenuti da celuloza urme omogućuje izbacivanje iz organizma toksičnih materija, viška holesterola i teških metala.
Također stimuliše procese izlučivanja žuči.

Plodovi urme su se odavno koristili u istočnoj medicini kod kamenaca u bubrezima, zapaljenja mokraćnog mehura, bronhijalne astme i drugih oboljenja; za smanjenje viskoziteta sluzi, iskašljavanje, kao laksativ i za okrepljenje. Zreli plodovi su se preporučivali kod zatvora, a nezreli - kod dizenterije i proliva.

Danas se plodovi urme koriste kao diuretik kod kamenaca u bubrezima i zapaljenja mokraćnog mehura, a služe i za jačanje. Uključuju se u dijetu kod oboljenja jetre, hipertenzije (za sniženje pritiska i izmokravanje) i oboljenja organa za disanje (primećeno je da snižavaju viskozitet sluzi kod bronhitisa, oboljenja dušnika i grla). Odvarak listova i kore urmeprimenjuje se kod plućnih oboljenja, a spolja - kod kožnih.

HUDIKOVINA.
- cveta krajem maja-juna, a bobice se mogu sakupljati već u avgustu-septembru. Sadrže do 32 % šećera, oko 5 % organskih kiselina koje povoljno utiču na varenje, mnogo pektinskih materija, vitamine C i P, karotinoide, taninske i druge materije dragocene za organizam.
Bobice hudikovine koriste se sveže i sušene. Od svežih se mogu spravljati lekoviti sokovi i kiselj, a od suvih (suše se na temperaturi 55-60 °C) odvarci i vitaminski čajevi.
U listovima hudikovine nalazi se do 50 mg % vitamina C. U kori su nađene organske kiseline, vitamin K, taninske, smolaste i druge supstance.
U naučnoj medicini koristi se kora hudikovine u vidu alkoholnog ekstrakta za zaustavljanje unutrašnjih krvarenja (naročito iz materice kod poremećaja menstrualnog ciklusa, pretećeg abortusa i u klimakteriju).

U narodnoj medicini kora hudikovine se primenjuje i protiv grčeva, za iskašljavanje i jačanje. Nalazi primenu i kod obilnih menstruacija, histerije i protiv groznice. Ugušćeni odvarak se koristi za sprečavanje trudnoće.
Odvarak se priprema tako što se na 10 g kore dodaje 200 ml ključale vode. Pije se po jedna velika kašika tri puta dnevno.
Koru uzimati u rano proleće, u vreme kretanja sokova.

U narodnoj medicini koriste se i bobice hudikovine (poželjno ih je sakupljati posle prvih mrazeva, kada postaju slatke), cvet, sok i seme. Ekstrakt cvetova koristi se kod osipa na koži, kao i za ispiranje grla kod angine. Sok se primenjuje u vidu obloga kod lišajeva i sunčanih pega. Pije se kod hipertenzije i bronhijalne astme. Od semena se spravlja napitak koji se uzima protiv zatvora.

Bobice hudikovine se primenjuju kod gastritisa sa smanjenom sekrecijom i čira želuca, za sprečavanje raka želuca, za znojenje i kao laksativ. Njihov ekstrakt u vrelom medu (ekstrahuje se 6-8 časova) dobar je kod prehlade, bronhitisa, zapaljenja pluća i oboljenja jetre. Bobice se takođe koriste u vitaminskim mešavinama i u prehrambenoj industriji za spravljanje kiselja, nadeva za bombone, marmelade, želea i pekmeza.
Preparati hudikovine odlikuju se blagim delovanjem, malom toksičnošću i odsustvom sporednih efekata.

CELER.
- sadrži vitamin C (najviše ga ima u lišću), vitamine grupe B, karotinoide, soli kalijuma, kalcijuma, fosfora i magnezijuma, eterična ulja (nalaze se u svim delovima biljke i daju joj prijatnu aromu), glukozide i druge supstance.
Eterična ulja celera imaju antibakterijsko delovanje, aktiviraju probavne žlezde, što posebno utiče na sekreciju sone kiseline. Stoga se celer ne preporučuje kod čira želuca i dvanaestopalačnog creva.
Za lečenje se koriste koren i'lišće celera kao sredstvo za izmokravanje, otvaranje apetita i ublažavanje bolova.
Sok i ekstrakt korena primenjuju se kod oboljenja jetre, bubrega, mokraćnog mehura, sklonosti ka stvaranju kamenaca, različitih zapaljenja kože, alergijske koprivnjače itd.
Sveže usitnjeni listovi celera koriste se u narodnoj medicini za lečenje gnojnih rana, čireva, kožnih oboljenja (priprema se i celerova mast sa maslacem), a ekstrakt semena kod bolnih menstruacija.
U dijetoterapiji celer se primenjuje za lečenje gojaznosti i nervnih oboljenja (biljka povoljno utiče na nervni i endokrini sistem a samim tim i na procese metabolizma).

CRNI RIBIZ.
- U aromatičnim bobicama ribizle nakuplja se bogata gama hranljivih materija: vitamina C (do 400 mg %), karotina (provitamina A), vitamina P, organskih kiselina, taninskih materija, eteričnog ulja, mikroelemenata i drugih biološki aktivnih supstanci.
Bobice se koriste sveže, suve ili u obliku sirupa i slatka kao vitaminsko, lekovito i zaštitno sredstvo. Kod hroničnih oboljenja želuca (posebno sa smanjenom kiselošću) korisno je uzimati sok od bobica crne ribizle, po pola čaše 2-3 puta dnevno.
Lišće crne ribizle takode sadrži mnogo vitamina. Sa bobicama ulazi u sastav vitaminskih mešavina. Bobice i lišće su odlično sredstvo za lečenje i prevenciju avitaminoza.
U narodnoj medicini čaj od lišća crne ribizle koristi se kod prehlada, kostobolje, reumatizma, oboljenja mokraćnog mehura, kamenaca u bubrezima i mokraćnom mehuru, a takode kod kožnih bolesti. Sveži listovi služe kao začin kod usoljavanja krastavaca, paradajza i kupusa.
Za pripremanje vitaminskog čaja zakuva se 5 velikih kašika usitnjenih listova crne ribizle sa jednom litrom ključale vode, ostavi da stoji jedan sat u dobro zatvorenoj porcelanskoj ili fajansnoj posudi, procedi i pije po jedna čaša 3-5 puta dnevno.

Crna ribizla sa kiselom pavlakom.
- Uzmite 500 g bobica crne ribizle, dobro ih operite, pustite da se voda ocedi, stavite na tanjir, pospite kristal šećerom (po ukusu) i prelijte sa 300 g kisele pavlake. Servirajte rashlađeno.

ŠIPAK.
- U medicinske svrhe koriste se plodovi. Za snabdevanje organizma vitaminom C treba koristiti vodeni ekstrakt plodova šipka ili sirup. U suvim plodovima obično se nalazi 1 % (tj. 1000 mg %) vitamina C kao i drugih vitamina, ali u znatno manjim količinama. To su: vitamin P, karotin, koji se u organizmu transformiše u vitamin A, vitamini B1. B2 i K, čije prisustvo (posebno vitamina P) pojačava delovanje vitamina C.
U šipku se takode nalazi niz organskih kiselina, soli fosfora, kalijuma, kalcijuma i magnezijuma, a u znatnim količinama i gvožde i drugi mikroelementi. Sve to šipak čini najvrednijim lekovitim i preventivnim sredstvom koje doprinosi brzom ozdravljenju kod čitavog niza bolesti. Takode povećava otpornost organizma prema infektivnim oboljenjima, intoksikacijama i delovanju nepovoljnih meteoroloških faktora. Uzimanje vodenih ekstrakta šipka povećava izdržljivost, ubrzava procese obnavljanja organizma posle napora.

Vodeni ekstrakt šipka prepisuje se za poboljšanje varenja kod gastritisa (zapaljenja želuca), kod čira želuca i dvanaestopalačnog creva. Primenjuje se kod oboljenja bubrega i mokraćnog mehura, protiv upala, za izmokravanje i jačanje organizma.

Ekstrakt šipka se spravlja na sledeći način : 200 g suvih plodova (dnevna doza je 10 g) pere se u hladnoj vodi, preliva sa 0,5 1 ključale vode, poklapa i kuva 10 minuta, nakon čega se ostavi da stoji 4-6 časova na toplom mestu i cedi. U ekstrakt prelaze vitamini i mineralne soli koji se nalaze u plodovima. Može se dodati šećer, med ili neki sirup od bobica po ukusu i piti pola čaše 3 puta dnevno. Ekstrakt se čuva na hladnom mestu, ne duže od 2 dana.
Iz semena šipka dobija se ulje koje se primenjuje spolja kod oboljenja kože, naprslih bradavica dojilja, čireva kolenice (uljem se natapa ubrus od gaze i stavlja na obolelo mesto). Kod oboljenja kože korišćenje šipkovog ulja spolja može se kombinovati sa njegovim oralnim uzimanjem (po jedna kafena kašičica dva puta dnevno).

ŠUMSKA JAGODA.
- Bobice jagode koje nas zadivljuju svojom prijatnom, posebnom aromom veoma su
bogate organskim kiselinama, a sadrže i dosta eteričnih ulja i vitamina (naročito vitamina C - do 50 mg %). Listovi jagode još su bogatiji ovim vitaminom (250-280 mg %). U njima se nalazi i karotin, eterično ulje, taninske materije, organske kiseline, mangan i druge korisne supstance. U semenu je nađeno mnogo gvožda, a u podzemnom stablu - taninskih materija i gvožđa.
Jagoda je vrlo popularna u narodu kao lekovito sredstvo. Njom se leče gotovo sve bolesti. U naučnoj medicini ona je za sada našla veoma skromnu primenu - bobice se koriste kao blag diuretik.

U narodnoj medicini primenjuju se bobice i lišće, a ređe podzemno stablo. Bobice se daju deci za ishranu i jačanje. Dobar učinak imaju bobice i lišće kod zapaljenja digestivnog trakta, oboljenja slezine, anemije, noćnog znojenja, hemoroida, a spolja, u vidu obloga - kod zastarelih čireva, gnojnih rana, dijateze, lišajeva, ekcema (zrele bobice se izgnječe i u debelom sloju stavljaju na čistu lanenu krpu koja se prislanja uz obolelo mesto, ili se koristi odvarak lišća).
Odvarkom lišća ispiraju se usta i grlo kod zapaljenja desni i krajnika. Odvarak i ekstrakt suvih bobica i lišća takođe se primenjuje kao diuretik kod lečenja kostobolje, kamenaca u bubrezima, oboljenja jetre i mokraćnog mehura.

Bobice jagoda (poželjno ih je jesti sveže) dobre su kod ateroskleroze, poremećaja u razmeni materija, a takode kod povišenog arterijskog pritiska, za poboljšanje apetita, varenje i uklanjanje zubnog kamenca. Odvarak podzemnog stabla i lišća sa bobicama primenjuje se kod peska i kamenaca u mokraćnom mehuru, bubrezima i žučnom mehuru. Suve bobice i lišće često ulaze u sastav različitih mešavina namenjenih lečenju bolesti bubrega, kamenaca u njima kao i u žučnom mehuru, kostobolje, probavnih i drugih oboljenja.

Ekstrakt ili odvarak suvih bobica pripremaju se u razmeri 20,0:200,0. Piju se bez doziranja (obično po pola do jedne čaše) 3-5 puta dnevno. Ekstrakt ili odvarak lišća (10,0:200,0) uzima se po pola čaše 3 puta dnevno.

Listovi jagode sakupljaju se u vreme cvetanja i formiranja plodova (kidaju se bez peteljki). Podzemna stabla se vade u jesen, čiste i suše, dok se ne počnu lomiti sa praskom.
Sušene bobice i lišće jagode primenjuju se za kuvanje čaja koji se pije za jačanje. Sok svežih bobica treba piti natašte po 50-100 g za sprečavanje avitaminoze i kod oboljenja jetre.

Jagoda sa kiselom pavlakom.
- Uzmite 500 g plodova jagode, prelijte ih sa 300 g pavlake i pospite kristal šećerom po ukusu. Servirajte rashlađeno.

Mleko od jagode.
- Uzmite jednu čašu usitnjenih jagoda, 3/4 čaše mleka, veliku kašiku kristal šećera, malo soli (po ukusu) i sve ulupajte do obrazovanja homogene mase. Napitak servirajte rashlađen.

Kod uzimanja jagoda kod nekih ljudi mogu se pojaviti alergijske reakcije - svrab kože, osip po telu itd.
U tom slučaju od njih treba odustati.