KANTARION - Hypericum perforatum L.

KANTARION - Hypericum perforatum L.



Narodna imena: kantarion, gospina trava, bogorodična trava, gospin cvet, gospino zelje, žućenica, zasenica, zvončac, ivanjčica, krvavac, pljuskavica, trava od poseka.

    Kantarion raste u hrastovim i borovim šumama, po livadama i pašnjacima, zapuštenim terenima.

Lekovitost ove biljke je bila poznata od davnina, tako ruski autori navode da je korišćena još pre 2.500 godina. Za razliku od naše zemlje gde se kantarion uglavnom sakuplja iz prirode, u zemljama Zapadne i Centralne Evrope on se proizvodi plantažno, jer prikupljene količine ne mogu da podmire sve veće zahteve tržišta, a predpostavlja se da će u budućnosti plantažna proizvodnja kantariona preovladavati i kod nas.


Botaničke osobine

Kantarion je višegodišnja zeljasta, korovska biljka, sa jako razgranatim korenom. Ima uspravnu, pri vrhu razgranatu stabljiku, visoku 30 - 100 cm, sa dve uzdužne pruge.
   Listovi su izduženo jajasti, svetlozelene boje, dužine 3 - 4 cm i širine 0,4-0,8 cm, naspramno raspoređeni na stabljici i pokriveni brojnim tačkicama, tako da izgledaju kao perforirani. Ove tačkice predstavljaju žlezde sa uljem.

   Cvetovi su zlatnožute boje sa crnim tačkicama, sakupljeni u štitaste cvasti.
 
Cveta u junu i julu. Plod je trodelna čaura ispunjena sitnim semenom.    


Hemijski sastav i upotreba

Kantarion u herbi (Hyperici herba) sadrži 0,1 - 0,4% hipericina, heterozide, 9 - 12% katehinskog tanina, etarsko ulje, antocijane, smole, flavonoide, holin, vitamin C i tragove alkaloida.

Herba se koristi kao sredstvo koje steže (adstringens), spolja za mazanje opekotina, za zarašćivanje rana, hemoroida. Hipericin ima fotosenzibilirajuća svojstva i povećava osetljivost kože prema suncu.
 
   Sve više se koristi kao sedativ kod nekih vrsta neuroza, nesanica i klimakteričnih tegoba. Na osnovu studije sprovedene u Nemačkoj, preporučuje se da se preparati kantariona mogu koristiti za lečenje lake i srednje teške depresije.

    U obliku čaja, sam kantarion ili u smeši sa drugim drogama može se koristiti protiv astme i bronhitisa, kao pomoćno sredstvo za lečenje bolesti jetre, bubrega, za poboljšanje apetita i olakšavanje iskašljavanja.

   Kantarionov zejtin (droga stoji u ulju 30 - 40 dana na suncu da što jače pocrveni) se poslednjih godina sve više koristi u naučnoj medicini za lečenje čireva, opekotina i raznih povreda, potom u veterini i kozmetologiji.

  Ulje kantariona može se koristiti i protiv čira na želudcu i dvanaestopalačnom crevu. U narodnoj medicini kantarion se primenjuje i kao diuretik, antidijaroik, protiv mokrenja u postelji, kod reume i gihta, kostobolje i artritisa. Široko se primenjuje za ublažavanje menstualnih tegoba.

  Iz kantariona je dobijen antibakterijski preparat Imanin (SSSR) koji se primenjuje kod opekotina, svežih i inficiranih rana, na taj način što stimulira regeneraciju tkiva. Fabrika “Merima” u Kruševcu, ekstrakcijom hipericina je proizvela preparat “Ten-san”.


Gajenje

Kantarion nema velike zahteve u pogledu klime i zemljišta. Najveće potrebe za toplotom su u fazi porasta i cvetanja. Dobro podnosi niske temperature, traži dosta svetlosti, dok za vodom nema velike zahteve. Uspešno se može gajiti na svim tipovima zemljišta, osim zabarenih, a najveće prinose postiže na plodnim i dubokim zemljištima povoljnih fizičko-hemijskih osobina.

Kantarion se gaji u monokulturi, tako da na istom zemljištu može ostati i do 10 godina. Zasad kantariona je najbolje zasnivati nakon okopavina, koje ostavljaju zemljište čisto, bez korova.

Obrada zemljišta se obavlja u jesen i to što dublje, kako bi se mlade biljčice što brže ukorenile i razvijale.

Kantarion povoljno reaguje na primenu đubriva. Organsko đubrivo, stajnjak  se unosi u količini 30 – 50 t/ha, u jesen pred duboko oranje. Mineralna, kompleksna NPK đubriva, unose se neposredno pred sadnju, prve godine u količini 300 – 400 kg/ha, a kasnije, u toku eksploatacije kasno u jesen ili rano u proleće unosi se 150 – 200 kg/ha NPK
Kantarion se razmnožava vegetativo (deljenjem starijih bokora) ili generativno (setvom semena). Češće se primenjuje razmnožavanje semenom i to preko proizvodnje rasada u hladnim lejama.  

   Setva rasada obavlja se u toku maja, u leje ili u redove na dobro pripremljenom zemljištu. Pošto biljke bolje klijaju na svetlu, seme ne prekrivamo slojem zemlje, već se blago pritisne radi uspostavljanja što boljeg kontakta sa zemljišnom vlagom.

   U toku leta iznikle biljčice se zalivaju, pleve i prihranjuju. Za setvu 1 m2 rasada potrebno je oko 0,5 g semena, što daje oko 300 – 400 sadnica. Tako je za 1 ha potrebno 150 m2 leja.
Sadnja kantariona se obavlja u jesen (najčešće) ili u proleće. Biljke se sade po šemi 50–70 x 30-40 cm. Pri ovoj gustini sadnje obezbeđuje se sklop biljaka od 35.000 – 50.000 biljaka.
Ako se kantarion razmnožava direktnom setvom semena, onda se ona obavlja krajem jeseni ili rano u proleće, vrstačnim sejalicama na rastojanju 50 – 70 cm, pri čemu se seme ne pokriva.
      Od mera nege primenje se okopavanje, međuredno kultiviranje, prihranjivanje, navodnjavanje (po potrebi) i odstranjivanje ostataka nadzemnih delova.

    Okopavanje i kultiviranje se izvode nekoliko puta u toku vegetacije, naročito u prvoj godini, zavisno od stepena zakorovljenosti. U starim zasadima izvode se 2 – 3 okopavanja.

   Prihranjivanje se obavlja dva puta i to azotnim đubrivima u količini 100 – 150 kg/ha KAN-a. Pošto se kod kantariona koristi samo nadzemni deo dužine 30 cm, ostali deo se uklanja košenjem i odnošenjem ostataka sa parcele. Mogu se i usitniti a potom kultiviranjem izmešati sa zemljom.
Herba se sakuplja tokom celog leta, odnosno čim se zapazi da pojedini cvetovi u cvasti, posle oplodnje, odbacuju krunične listiće. Vremenski to je od juna do avgusta meseca. U Srbiji ga narod bere obično na dan 7. jula. Makazama ili srpom odseca se gornja polovina biljke u cvetu, dužine do 20 - 30 cm vezuje u snopove i nosi na sušenje.

Suši se prirodnim putem na tamnom i promajnom mestu ili u sušnici na temperaturi 45 – 50 oC. Nakon sušenja odstranjuju se grubi i odrvenjeni delovi stabljike. Suva droga je svojstvenog mirisa i oporog, nagorkog i aromatičnog ukusa.
 
   Muller i sar. (1998) ističu da primenom dvofaznog sušenja, pri čemu sušenje počinje na temperaturi 40 oC, a nakon određenog vremena se nastavlja na 60 oC, ne dolazi do promene sadržaja hipericina, droga zadržava zelenu boju a vreme sušenja se smanjuje za oko 50%.

Odnos pri sušenju nadzemnpog dela kantariona je 3 :1.


Preneseno iz knjige Gajenje lekovitog bilja od Jana Kišgecija.
Prenio: Lakky, 29.01.2014.
Kontakt mail: lakky63@gmail.com